Деспот Стефан Лазаревић (1377-1427.) је последња велика историјска личност пред
слом српске државе у средњем веку.
Син кнеза Лазара и кнегиње Милице, најпре уз мајчину помоћ, а касније самостално,
омогућио је привремени опоравак Србије после боја на Косову.
Био је истакнути дипломата, политичар и ратник свога времена.
Међу првима је примљен у тек основани витешки ред Змаја, у коме је било 26 витезова.
У време владавине Деспота Стефана Лазаревића, Београд, по први пут, постаје
престоница Србије 1406. године, циме је олакшано отварање Србије према Средњој
Европи.
Деспота Стефана Лазаревића с правом називају „бисером српске историје“. Био је
књижевник, који је своме роду оставио један од најлепших текстова о љубави „Слово
љубве“, покровитељ (мецена) уметника, образовани теолог, ктитор и привредник.
Учинио је много да српска национална свест и духовност преживе векове под турском
окупацијом.
Почетком 20. века канонизован је као светац.